Evanđelje Lk 24, 13-35
Onog istog dana — prvog u tjednu — dvojica Isusovih učenika putovala u selo koje se zove Emaus, udaljeno od Jeruzalema šezdeset stadija. Razgovarahu međusobno o svemu što se dogodilo. l dok su tako razgovarali i raspravljali, približi im se Isus i pođe s njima. Ali prepoznati ga — bijaše uskraćeno njihovim očima.
On ih upita: »Što to putem pretresate među sobom?« Oni se snuždeni zaustave te mu jedan od njih, imenom Kleofa, odgovori: »Zar si ti jedini stranac u Jeruzalemu te ne znaš što se u njemu dogodilo ovih dana?« A on će: »Što to?« Odgovoriše mu: »Pa ono s Isusom Nazarećaninom, koji bijaše prorok — silan na djelu i na riječi pred Bogom i svim narodom: kako su ga glavari svećenički i vijećnici naši predali da bude osuđen na smrt te ga razapeli. A mi se nadasmo da je on onaj koji ima otkupiti Izraela. Ali osim svega toga ovo je već treći dan što se to dogodilo. A zbuniše nas i žene neke od naših: u praskozorje bijahu na grobu ali nisu našle njegova tijela pa dođoše te rekoše da u im se ukazali anđeli koji su rekli da je on živ. Odoše nato i neki naši na grob i nađoše kako žene rekoše, ali njega ne vidješe.«
A on će im: »O bezumni i srca spora da vjerujete što god su proroci navijestili! Nije li trebalo da Krist sve to pretrpi te uđe u svoju slavu?« Počevši tada od Mojsija i svih proroka, protumači im što u svim Pismima ima o njemu.
Uto se približiše selu kamo su išli, a on kao da htjede dalje. No oni navaljivahu: »Ostani s nama jer zamalo će večer i dan je na izmaku!« I uniđe da ostane s njima.
Dok bijaše s njima za stolom, uze kruh izreče blagoslov, razlomi te im davaše. Uto im se otvore oči te ga prepoznaše, a on im iščeznu s očiju. Tada rekoše jedan drugome: »Nije li gorjelo srce u nama dok nam je putem govorio, dok nam je otkrivao Pisma?« U isti se čas digoše i vratiše u Jeruzalem. Nađoše okupljenu jedanaestoricu i one koji bijahu s njima. Oni im rekoše: »Doista uskrsnu Gospodin i ukaza se Šimunu!« Nato oni pripovjede ono s puta i kako ga prepoznaše u lomljenju kruha.
Komentar
Dok slavimo Uskrs, ponovno razmišljamo o putu do Emausa, prateći Kleofu i drugog učenika koji su u dijalogu sa svojim anonimnim suputnikom. Živopisnost priče olakšava nam pridruživanje pratnji i otkrivamo da je svatko od nas nekada bio Kleofa. Iskustvo iz bolje prošlosti, neke nade koje se nisu ispunile vode nas prema nostalgiji, tugi i porazu. Nismo računali na autora Života koji našem životu daje smisao.
I Isus nam izlazi u susret, poput pastira koji ide u potragu za izgubljenim ovcama (usp. Matej 18,12). Dao je život za svoje ovce, smatra nas svojim prijateljima; zapravo nas je njegova Riječ ispunila, mi smo vjerovali u njegova djela, čak i s poniznošću prihvatili njegove prijekore. Želi nas pod svaku cijenu spasiti, jer „A ovo je volja onoga koji me posla: da nikoga od onih koje mi je dao ne izgubim, nego da ih uskrisim u posljednji dan." (Ivan 6:39) .
Jednostavan način na koji Isus izbija na scenu je prekrasan: inkognito, traženje i slušanje razloga te tužne rasprave. Tada su učenici ti koji ga slušaju. I stvari se počinju mijenjati. Oni od tuge prelaze u žar, od toga da ga smatraju strancem, do toga da žele da ostane s njima i prepoznaju ga živog kad je lomio kruh. Isus je za svoje učenike postao Put, Istina i Život (usp. Ivan 14: 6). Na taj način Učitelj želi nastaviti probijati se u naš svakodnevni život, kada se izgubimo u svojoj tugi i razočaranju. A to želi da radimo i s prijateljima. Sveti Josemaría volio je, razmišljajući o ovoj sceni, smatrati da je i kršćanin Krist koji prolazi: „Svaki kršćanin mora učiniti Krista prisutnim među ljudima; mora se ponašati na takav način da oni koji ga vide opaze bonus odor Christi (usp. 2. Kor 2,15), dobar Kristov miris; on mora djelovati na takav način da se kroz postupke učenika može otkriti lice Učitelja ”[1].
[1] Sveti Josemaría, Susret s Kristom